Regulisanje investicija iz EU ka trećim zemljama

SADRŽAJ:
1. UVOD 2
2. Evropska unija, budžet i fondovi 3
2. 1. EU i zemlje članice 3
2. 2. Institucije i budžet EU 4
3. Fondovi EU 7
3. 1. Pojam i značaj fondova EU 7
3. 2. Funkcionisanje fondova EU 9
3. 3. Procedura ugovaranja, izveštavanja i praćenja implementacije projekta finansiranih sredstvima EU 10
3. 4 Principi funkcionisanja slobodnog kretanja kapitala 12
4. IPA fondovi 13
4. 1. Nastanak IPA fonda 13
4. 2. Komponente IPA 14
5. Fondovi EU i investicije 17
5. 1. Evropski fond za regionalni razvoj 18
5. 2. Evropski socijalni fond 20
5. 3. Evropski fond za usmeravanje i garancije u poljoprivredi 22
5. 4. Finansijski instrument za smernice u ribarstvu 23
6. Regulisanje investicija iz EU ka trećim zemljama 24
6. 1. Pomoć EU zemljama Zapadnog Balkana kroz programe SAPARD, ISPA, PHARE i CARDS 24
6. 2. Pomoć EU zemljama u razvoju pri pristupanju u globalni sistem trgovine 29
6. 3. Investicije EU ka Azijskom kontinentu 30
6. 4. Investicije i saradnja EU i Rusije 31
6. 5. Investicije i saradnja EU i Latinske Amerike 32
ZAKLJUČAK 33
LITERATURA 35

Studija slučaja: Regulisanje investicija iz EU ka trećim zemljama

Evropska Unija predstavlja najrazvijeniji oblik ekonomske i političke integracije koji je ostvaren u praksi. Međutim, počeci su bili mnogo skromniji i Unija je prešla dug i težak put da bi ostvarila stepen integracije koji sada uživa. Da bi se bolje razumeo višedecenijski proces kroz koji je EU prošla neophodno je, pre svega navesti osnovne oblike međunarodnih ekonomskih integracija koji su poznati u teoriji: *** trgovinski sporazumi; Slobodna trgovinska zona; Carinska Unija (Savez); Zajedničko (Unutrašnje) tržište; Ekonomska Unija; i Monetarna Unija.

Retrospektiva razvoja u evropskim zajednicama pokazuje da je ona prerasla iz zajedničkog tržišta u jednoj oblasti (proizvodnja uglja i čelika) u zajedničko tržište u gotovo svim privrednim granama gde su ****la igre jednaka za sve. To se odnosi i na ekonomsku saradnju. *****odluke pokazuju nam da ideja nije bila da se integracija zaustavi na do tada dostignutom nivou, već da se polje delovanja zajednice proširi sa čisto ekonomskih na politička pitanja, kao i da postojeće zajedničko tržište preraste u jedinstveno (unutrašnje) tržište s jedinstvenom monetarnom politikom. Takođe, značaj pitanja o kojima se odlučivalo na nivou EZ nametnuo je gtotrebu da se učini više u smislu njene demokratske legitimacije u odnosu na građane koji su njenim odlukama neposredno sticali određena prava i obaveze[1].

Danas EU broji 27 zemalja, a one su Belgija, Bugarska, Republika Češka, Danska, Nemačka, Estonija, Irska, Grčka, Španija, Francuska, Italija, Kipar, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Mađarska, Malta, Holandija, Austrija, Poljska, Portugalija, Rumunija, Slovenija, Slovačka, Finska, Švedska i Velika Britanija[2].